Moj sin ima 7.godina i slep je od rođenja. Vaspitavam ga tako da on misli da je normalan i da sve može da uradi i postigne u životu i da ne dozvoli da mu iko kaže suprotno. Bili smo na slavi kod prijatelja, i naravno tamo su bila i druga deca. Kada je moj sin čuo drugu decu odmah je otišao kod njih da ih pita da se igraju, međutim oni su se odmah pokupili i otišli u drugu sobu i rekli njemu da neće da se igraju sa njim zato što on ništa ne vidi.
On je ostao sam u uglu sobe i ćutao. Srce me je zabolelo ali ćutala sam za njegovo dobro. I roditelji dece nisu reagovali. Nakon toga je moj mali opet otišao kod dece i seo kod njih. Deca su se igrala a on je slušao i dobacivao. Svi su se smejali i ubrzo okupili oko njega. Ostatak večeri su se igrali i smejali i kad smo krenuli kući deca su plakala zato što ne mogu još malo da se igraju sa mojim sinom. Tako je pozitivan, da prosto privlači energijom. Volela bih samo da sam jača, plakala sam do jutra. Sine moj, snago moja volim te!
ispovesti.com
Nema komentara:
Objavi komentar