Dok sam imala oko 6 godina, možda čak i manje, jedan od komšija, koji je tada bio tinejdžer, sad već odrastao, neoženjen, zatvorio nas je u jedan wc vani i pokušao da mi stavi , bolje da kažem, da me siluje. Toliko sam bila malo dijete da se ne sjećam ni kako je to uradio, nit sam znala šta radi, jer mi je objašnjavao da se kao krijemo, ko zna kako me već omamio. Znam samo da sam u trenutku ulaska
toliko vrisnula, izletila odatle, počela da vrištim, plačem i trčim do kuće. Moji su ukućani izašli, ja sam i dalje plakala, ali sam znala da to nije nešto što bi se trebalo ispričati. Sastavili su nas tu veče u kući, moji i njegovi roditelji, pokušavajući da saznaju šta je bilo. Ispričala sam da me namjerno prepao, smislila neku priču, mislim da mi je tad samo Bog dragi pomagao. Izvukla sam se nekako. To me prati i dan danas. Imam 18 godina, predivnog momka već godinu i 5 mjeseci, a kada me neko pita šta je razlog pa ne mogu da se prepustim nečemu više s njim, kažem kroz šalu ma jednostavno još
nisam spremna , zatvorim oči, sjetim se toga, progutam knedlu u grlu i nasmijem se. Za ovo niko ne zna, niko nikad i neće. Tu osobu često viđam, živi par kuća od moje i ponekad se zapitam šta on pomisli kada mene vidi. Samo se nadam da će ga stići Božija kazna. Čak sam se dvoumila da li da ovdje olakšam dušu, da se otvorim nekome, i nakon dugo vremena sam uspjela.
Nema komentara:
Objavi komentar