Čovek kojeg sam u onom ratu nemilosrdno izdala je pre par meseci spasio moje dete. Nakon operacije nas je uveravao da će sve biti u redu i tako je bilo. Osmeh se vratio na usne moje kćeri zahvaljujući njemu i na tome sam mu zahvalna dok god bude daha u meni. Htela sam mu to reći i da mi je danas žao kako sam se ponela pre dve decenije. Odbio je da se sretnemo. Čitam sms u kojem piše: lijecio sam i lijecim tuđe rane jer to mi je poziv. Ranu od tvog imena na mojoj duši nikad izliječio nisam. Samo dobro da te prati. Ne traži me. Osećam se bedno.
Nema komentara:
Objavi komentar