Živeo sam u malom Češkom gradu (Kraslice). Išao sam poslom u Prag i čekajući poslednji autobus, upoznao sam devojku koja je izgubila kartu za Pariz. Moje sažaljenje me je skupo koštalo. To veče smo prepešačili skoro pola grada, a naredno jutro završili u Austriji, u Inzbruku. Potrošio sam celu svoju platu, ali ne žalim. Kako je razgovor tekao, saznao sam da je verena, a ja sam imao devojku tek dva meseca. Nisam hteo da joj se mešam u život, samim tim nismo ni imali odnose, ali mi je to bio najzanimljiviji dan u životu, i prethodno veče, naravno. Kada smo najzad seli da jedemo, krišom sam joj ostavio svoj broj u novčanik… Prošlo je više od godinu dana i odavno sam izgubio nadu. A onda me je nazvala, plakao sam od sreće. Prošlo je 5 godina i živimo u Pragu, gde smo se i upoznali. Nikada nisamo ni pomišljali da se rastanemo. Nadam se da će ostati kraj mene i da neće izgubiti i ovu kartu…
Nema komentara:
Objavi komentar