Imam 46 godina. Muž mi je poginuo davne 1994, i ostavio me samu sa ćerkicom od 20 meseci. Tog dana kao da sam i ja umrla sa njim. Sve ove godine bez njega su bile teške, nisam se udavala, niti imala nekoga. Uvek sam mnogo radila, i trudila se da što bolje vaspitam ćerku.
Ona, kako je rasla sve više i više je ličila na njega. Po izgledu, ponašanju. Ima njegov osmeh, glas i prelepe plave oči i plavu kosu. Pre 2 godine se ona iselila od mene, i presla da živi kod verenika.
Tog dana kao da sam još jednom umrla, prošla sam kroz isti pakao kao i na dan kad je moj muž poginuo. Nekako sam u njoj uvek pronalazila njega i tešila se, a sad nemam ni nju. Viđam je često, ali to nije to. Uvek se dobro isplačem pred spavanje. Nedostaju mi. Ne znam šta da radim.
Nema komentara:
Objavi komentar