Najbolja drugarica mi je u prometnoj nesreci ostala potpuno paralisana. Otpocetka trazi da se samo ja brinem o njoj. Ja joj mjenjam pelene, presvlacim je, kupam, hranim, vodim u setnju u kolicima… Nijednom nije dozvolila da iko to uradi osim mene. Preselila sam se kod nje i njene porodice i oni me uzdrzavaju. Volim je i radim to za nju vec godinu i pol. Ipak mi smeta sto sam izgubila svoj zivot.
Morala sam prestati raditi, decka vidjam 2, 3 puta mjesecno, ne izlazim, ne druzim se, ne napredujem. Jer moram uz nju biti 24 h. Postajem potpuno depresivna, a kada god zapocnem na temu da me moze i neko drugi ponekad odmijeniti, ona pocne plakati i tako me nagovori da to idalje radim samo ja. Ne znam sta dalje…
Nema komentara:
Objavi komentar