Poslao sam potpuno nepoznatoj devojci na fb-u zahtev. Nijedan zajednički prijatelj, ali bilo je tu nešto u vezi nje. Posle dužeg vremena nekako je pristala da se upoznamo, jer je igrom slučaja živela u gradu u kom sam radio. Na prvi sastanak je kasnila više od sat vremena i ja sam je čekao.
Na kraju se pojavila sa osmehom od uva do uva, sva zbunjena i iako sam planirao svašta da joj kažem, rekao sam samo:, ,Jel’ uvek ovako kasniš?” ,,Jel’ ti uvek čekaš?” odgovorila je nasmejana. I evo je sad pored mene, večiti buntovnik i inadžija.
Uvek tera po svom i nikad nije kriva i uvek sve reši taj njen osmeh. Neverovatan i čudan početak, ali pored sebe imam moju bolju polovinu.
Nema komentara:
Objavi komentar