Kamiondžija sam. Svaki put kada vozim turu ka Mađarskoj, prolazim pored jedne kuće u kojoj stanuje dečak koji ima Daunov sindrom.
Često stoji na terasi kuće, i maše ka vozilima. Svaki put kada ga vidim ja pritisnem trubu. Mali tad krene da se smeje i da skače, maše sa obe ruke… sretan je.
A sretan sam i ja. Ponekad je potrebno sasvim malo da bismo bili srećni.
Nema komentara:
Objavi komentar